BIOGRAFIJA

IVO ANDRIC

Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u u Višegrad.most na drini U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije

Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš.Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti.1912 Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika.

Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi.

Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. bolnica milosrdnih sestara 1918Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum.

Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“.

С јесени 1921. године Андрић је постављен за чиновника у Генерални конзулат Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Букурешту, bukurest 1922а исте године започиње сарадњу са Српским књижевним гласником објављујући у броју 8 причу „Ћоркан и Швабица“. Године 1922. премештен је на рад у Конзулат у Трсту. Током те године штампа још две приповетке („За логоровања“ и „Жена од слонове кости“), циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа“ и неколико књижевних приказа. Почетком 1923. године он је вицеконзул у Грацу. Будући да није завршио факултет, прети му отказ у Министарству спољних послова. Између могућности да факултет заврши државним испитом или одбраном доктората, Андрић бира другу могућност и у јесен 1923. године уписује се на Философски факултет у Грацу. Током ове године Андрић је објавио неколико приповедака од којих се неке сврставају међу његова најзначајнија прозна остварења: „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“, „У мусафирхани“ и „Дан у Риму“. У јуну месецу 1924. године у Грацу је одбранио докторску тезу Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине. Петнаестог септембра, пошто је одбранио докторат, стиче право да се врати у дипломатску службу. Крајем године прелази у Београд у Политичко оделење Министарства иностраних дела. Ове године појављује се Андрићева прва збирка прича у издању Српске књижевне задруге у коју, поред неких већ објављених у часописима, улазе и нове – „У зиндану“ и „Рзавски брегови“. На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, године 1926, Иво Андрић бива примљен за члана Српске академије наука и уметности, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетке „Мара милосница“ и „Чудо у Олову“. Октобра месеца бива постављен за вицеконзула Генералног конзулата Краљевине Југославије у Марсеју. Следеће године, три месеца проводи на раду у Генералном конзулату у Паризу: готово све слободно време у Паризу Андрић проводи у Националној библиотеци и Архиву Министарства иностраних послова проучавајући историјску грађу о Босни с почетка деветнаестог века и читајући кореспонденцију Пјера Давида, француског конзула у Травнику. С пролећа 1928. године премештен је за вицеконзула у Посланству у Мадриду. Те године објављује приче „Олујаци“, „Исповијед“ и „Мост на Жепи“.most na zepi Средином следеће године прелази у Брисел, на место секретара посланства, а у Српском књижевном гласнику појављује се његов есеј „Гоја“. Већ 1. јануара 1930. године у Женеви почиње да ради као секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа. Те године објављује есеј о Симону Боливару, причу „Код казана“ и текст „Учитељ Љубомир“. У Београду следеће године излази и друга књига приповедака код Српске књижевне задруге у којој се, поред прича раније објављених у часописима, први пут у целини штампају „Аникина времена“, а у календару-алманаху сарајевске Просвјете појављује се путопис „Португал, зелена земља“. Године 1932. Андрић објављује приповетке „Смрт у Синановој текији“, „На лађи“ и запис „Летећи над морем“. У марту месецу 1933. године враћа се у Београд као саветник у Министарству иностраних послова. Иако интензивно пише, ове године објављује само приповетку „Напаст“ и неколико записа. Исте године, 14. новембра писмом одговара др Миховилу Комболу и одбија да његове песме буду уврштене у Антологију новије хрватске лирике: „...Не бих никада могао учествовати у једној публикацији из које би принципијелно били искључени други наши мени блиски песници само зато што су или друге вере или рођени у другој покрајини. То није моје веровање од јуче него од моје прве младости, а сад у зрелим годинама таква се основна вредновања не мењају“. Следеће године унапређен је за саветника 4. групе 2. степена Министарства иностраних послова. Постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци“, „Жеђ“ и први део триптиха „Јелена, жена које нема“. Постаје начелник политичког одељења Министарства иностраних дела 1935. године и станује у хотелу Ексцелзиор. Штампа приповетке „Бајрон у Синтри“, „Деца“, есеј „Разговор с Гојом“ и један од својих значајнијих књижевноисторијских текстова - „Његош као трагични јунак косовске мисли“. Током следеће године Српска књижевна задруга штампа другу књигу Андрићевих приповедака која, међу онима које су објављиване у часописима, садржи још и приче „Мила и Прелац“ и „Свадба“. Андрићева дипломатска каријера иде узлазном линијом и он у новембру месецу 1937. године бива именован за помоћника министра иностраних послова. Те године добија и висока државна одликовања Пољске и Француске: Орден великог командира обновљене Пољске и Орден великог официра Легије части. Иако окупиран дипломатском службом, Андрић током ове године објављује приче „Труп“ и „Ликови“, а исте године у Бечу, прикупљајући грађу о конзулским временима у Травнику, у Државном архиву проучава извештаје аустријских конзула у Травнику од 1808. до 1817. године - Паула фон Митесера и Јакоба фон Паулића. Почетком 1938. године појављује се прва монографија о Андрићу из пера др Николе Мирковића.

Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину. Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха - Адолфу Хитлеру. У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и писце одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Политичари у Београду, међутим, не рачунају баш увек на свога посланика, и многе контакте са немачким властима одржавају мимо Андрића. Писац и у таквим околностима објављује: приповетка „Чаша“ и записи „Стазе“ и „Вино“ излазе у Српском књижевном гласнику током 1940. године. prizrenska br9У рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду нуди оставку: „...Данас ми у првом реду службени а затим и лични многобројни и императивни разлози налажу да замолим да будем ове дужности ослобођен и што пре повучен са садашњег положаја...“ Његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем Посланства напушта Берлин. Потом одбија понуду немачких власти да иде у безбеднију Швајцарску, али без осталих чланова Амбасаде и њјихових породица: бира повратак у окупирани Београд. Новембра месеца бива пензионисан, али одбија да прима пензију. Живи повучено у Призренској улици, као подстанар код адвоката Бране Миленковића. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору. Пише писмо Српској књижевној задрузи да за време док „народ пати и страда“ не објављује његове приповетке. У тишини своје изнајмљене собе, пише прво Травничку хронику, а крајем 1944. године окончава и На Дрини ћуприју. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата, а концем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.

Прве послератне године постаје председник Савеза књижевника Југославије и потпредседник Друштва за културну сарадњу са Совјетским Савезом и већник III заседања ЗАВНОБИХ-а. Током 1946. године живи у Београду и Сарајеву, постаје редован члан САНУ. Те године, међу осталим, објављује приповетке „Злостављање“ и „Писмо из 1920. године“. Следеће године постаје члан Президијума Народне скупштине НР Босне и Херцеговине и објављује „Причу о везировом слону“, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, а током 1948. године први пут ће бити штампана „Прича о кмету Симану“. Наредних неколико година врло активно бави се јавним пословима, држи предавања, говори на јавним скуповима, као члан различитих делегација путује у Совјетски Савез, Бугарску, Пољску, Француску, Кину. Објављује углавном краће текстове, одломке приповедака, приче „Бифе Титаник“ (1950), „Знакови“ (1951), „На сунчаној страни“, „На обали“, „Под Грабићем“, „Зеко“ (1952), „Аска и вук“, „Немирна година“, „Лица“ (1953). Године 1954. постаје члан Комунистичке партије Југославије. Први потписује Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Те години штампа у Матици српској Проклету авлију , а приповетка „Игра“ појављује се 1956. године. milica babicГодине 1958. у шездесет шестој години, Иво Андрић се венчава са својом дугогодишњом љубављу - Милицом Бабић, костимографом Народног позоришта из Београда, удовицом Ненада Јовановића. Са женом се сели у свој први стан - у Улици Пролетерских бригада 2а. Те године објављује приповетке „Панорама“, „У завади са светом“ и једини предговор који је икада за неку књигу написао: уводни текст за књигу Зуке Џумхура „Некролог једној чаршији“.

Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961.17 Dodela Nagrade godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko tridest jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana.